Vesti

Izložba slika „Pozorišne iluzije“ Predraga Peđe Đakovića biće otvorena u utorak 13. septembra u 20 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Postavku koja obuhvata 15 radova, otvoriće književnica i rediteljka Vida Ognjenović.

- Izložbom „Pozorišne iluzije” akademskog slikara svetskog renomea, Predraga Peđe Đakovića, Muzej Narodnog pozorišta promoviše svoj novi segment, likovno razmišljanje o teatru iz ugla elitnih umetnika, čime nastavlja da predstavljanju pozorišne istorije pridružuje i elemente aktuelnog pozorišnog života. Đakovićeve slike, kao najzad i ovaj Muzej, na sebi svojstven, umetnički itekako relevantan način, progovaraju o značaju pozorišne stvarnosti, koju ujedno i dokumentuju. Na tan način postaju žive slike živog Muzeja, kojem od osnivanja težimo – kaže kustoskinja Zorica Janković.

BIOGRAFIJA Predraga Peđe Đakovića:

Rođen 21. avgusta 1964. godine u Derventi. Srednju školu završio u Beogradu. Slikarstvo studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu, u klasi profesora Pospišila, diplomirao u klasi prof. Jiržija Sopka, odsek monumentalno slikarstvo. Tokom studija dobio dve visoke studentske nagrade za slikarstvo. U ta­da­šnjoj Če­ho­slo­vač­koj, u gra­du Te­re­zi­nu (gde je umro i Gavrilo Princip) 1987. je iz­la­gao de­lo „Ja­ma“, in­spi­ri­sa­no sti­ho­vi­ma hrvatskog pesnika Iva­na Go­ra­na Ko­va­či­ća, za ko­je osva­ja Pr­vu na­gra­du za sli­kar­stvo; na li­ko­voj aka­de­mi­ji u Pra­gu 1989. do­bi­ja Spe­ci­jal­nu na­gra­du za sli­ku „Od­la­zak Ha­za­ra“. Posle podele Čehoslovačke on ostaje da živi i radi u Češkoj i nastavlja da niže nagrade: Pra­ška Aka­de­mi­ja umet­no­sti „T. G. Ma­sa­rik“ mu do­de­lju­je Spe­ci­jal­nu na­gra­du za ci­klus sli­ka in­spi­ri­sa­nih pra­škim  le­gen­da­ma (1995), Svet­ski klub Sal­va­do­ra Da­li­ja spe­ci­jal­nu me­da­lju i pla­ke­tu za „do­pri­nos i raz­voj sli­ke kao jed­nog va­žnog seg­men­ta li­kov­ne umet­no­sti“ (1996), Na­gra­du „Franc Kaf­ka“ do­bi­ja za se­ri­ju mo­nu­men­tal­nih pla­ta­na pod na­zi­vom „Pra­ške je­vrej­ske pri­če“ (1997). Na poziv čuvene porodice Segerman boravi sedam meseci u Americi, gde ima se­ri­ju iz­lo­žbi, pod na­zi­vom „Is­toč­ni zid mo­ga de­tinj­stva“ (monumentalne instalacije i ogromna platna 3x20 metara, kojima dočarava zatvorenost i tragiku ljudi u komunističkim zemljama tadašnjeg varšavskog bloka). Za­hva­lju­ju­ći Ni­ni Bern­štajn, u Nju­jor­ku se upo­zna­je sa zna­čaj­nim umet­ni­ci­ma: glu­mi­com Lo­rin Be­kol, mul­ti­me­di­jal­nom umet­ni­com Jo­ko Ono, kla­vi­ri­stom Gej mek Hi­ge­nom i mno­gim dru­gim stva­ra­o­ci­ma ko­ji će ima­ti bit­nu ulo­gu u Đa­ko­vi­će­vom da­ljem raz­vo­ju. U ondašnju Jugoslaviju Đaković se vraća neposredno pred izbijanje ratnih konflikata i duboko razočaran ponovo odlazi u Prag. Naj­ve­ću pre­kret­ni­cu u nje­go­voj ka­ri­je­ri či­ni po­znan­stvo sa Da­ni­je­lom Katcom, jed­nim od naj­ču­ve­ni­jih trgovaca umetninama u sve­tu, spe­ci­ja­li­stom za re­ne­san­snu umet­nost (celo krilo u nacionalnoj galeriji nosi njegove ime). Đa­ko­vi­ć je prvi savremeni, aktivni slikar kojem Kac pri­re­đu­je ve­li­ku iz­lo­žbu u Lon­do­nu, ko­jom mu otvo­ra vra­ta u evrop­ski svet umet­no­sti i do­no­si po­znan­stvo sa mnogim velikim kolekcionarima i mecenama moderne umetnosti, od ko­jih sva­ka­ko iz­dva­ja­mo osni­va­ča ču­ve­ne re­klam­ne agen­ci­je, gospodina Sa­či­ja. Đa­ko­vić je osni­vač i po­zna­tog di­zaj­ner­skog stu­di­ja „Pe­li­bo“, koji je učestvovao u više od 45 raznih projekata za izgradnju i dizajn novih prostora i zgrada, kreirao scenografiju za više produkcija holivudskih filmova, kao i čeških reklamnih kampanja. Njegova dela se nalaze u značajnim zbirkama po celom svetu među kojima su i: Ujedinjene nacije (Njujork), Bulgari kolekcija (Njujork), Hauard Bernštajn kolekcija (Čikago), Maks-Burger kolekcija (Ženeva-Minhen), Orco group kolekcija (Pariz), Fred Bocma kolekcija srednjoevropske umetnosti (Amsterdam). Đaković u Pragu sreće tri ključne osobe u svom životu. To su najpre Verner Ebm i njegova žena Izabela, veliki češki investori i pokrovitelji umetnosti, koji postaju i najveći kolekcionari dela Peđe Đakovića, koji sada oslikava njihovu kapelu u Kicbilu u Austriji. Tu je i grof Vilijam Lobkovic iz čuvene češke  grofovske porodice, koja je restitucijom dobila natrag jednu od najvećih kolekcija umetničkih dela u tom delu  Evrope (kolekcija obuhvata dela Rubensa, Velaskeza, Brojgela, Kanaleta, Kranaha i drugih) koji postaje Đakovićev najbliži prijatelj i duhovni mecena. Đaković ži­vi i ra­di u Pra­gu.

KRITIKA MAR­KA STA­MEN­KO­VIĆA:

Za­mi­sli­te da na jed­nom ve­li­kom ekra­nu ima­te mo­guć­nost isto­vre­me­nog po­sma­tra­nja pa­ra­lel­nih do­ga­đa­ja. Ula­skom u pod­zem­ni pro­stor, u ko­jem se – pod ve­štač­kim sve­tlom – sa tog ekra­na emi­tu­ju pri­zo­ri ko­ji za­u­sta­vlja­ju vaš po­gled, ose­ća­te da ste upra­vo za­ro­blje­ni ma­gi­jom sli­ke: da ste upa­li u klop­ku me­dij­ske pro­jek­ci­je na­kon ko­je, iz­la­skom na sve­tlost da­na, osta­je­te za­mi­šlje­ni. Za­mi­šlje­nost ni­je po­sle­di­ca uti­ska ko­ji su ti pri­zo­ri i do­ga­đa­ji osta­vi­li na vas, ne­go at­mos­fe­re do­ga­đa­ja ko­jem ste upra­vo pri­su­stvo­va­li – do­ga­đa­ja po­sma­tra­nja u ko­jem ste, ma­kar ne­ho­ti­ce i pa­siv­no, lič­no uče­stvo­va­li. Bi­li ste u tom pro­sto­ru (ili se još uvek u nje­mu na­la­zi­te dok ovo či­ta­te), vaš po­gled se kon­ti­nu­i­ra­no kre­tao od jed­nog do dru­gog pri­zo­ra, ko­mu­ni­ci­ra­li ste bez iz­go­vo­re­ne re­či sa sva­kim od njih, va­še te­lo je us­po­sta­vi­lo od­nos sa pred­sta­vom ko­ju ste po­sma­tra­li na sli­ci-ekra­nu, re­a­go­va­ra­li ste po­gle­dom na na­sli­ka­ne fi­gu­re, na fan­to­me i ave­te ne­kog dav­no za­bo­ra­vlje­nog vre­me­na. Oni su se po­no­vo po­ja­vi­li pred va­šim oči­ma upra­vo u tre­nut­ku dok ste ih po­sma­tra­li. I sa­mo ta­da oni su po­sto­ja­li za vas, još jed­nom. Ne u knji­ga­ma, u tek­sto­vi­ma, na pa­pi­ru dra­ma­tur­ga sa ko­jeg su oži­vlja­va­ni ve­ko­vi­ma u am­fi­te­a­tri­ma ši­rom an­tič­kog sve­ta; ni­ti na po­zo­ri­šnim, ba­let­skim i oper­skim da­ska­ma sa ko­jih su se obra­ća­li pu­bli­ci u ve­li­kim i ma­lim gra­do­vi­ma od dav­ni­na; ni­ti na te­le­vi­zij­skim ekra­ni­ma či­je su do­ku­men­tar­ne pro­jek­ci­je pred­sta­va ar­hi­vi­ra­le se­ća­nja na pri­vre­me­nost scen­skog do­ga­đa­ja. Ne. Ovo­ga pu­ta oni su tu, pred va­šim oči­ma, za­mr­znu­ti bo­jom na kar­to­nu i plat­nu, u tre­nut­ku ko­ji pri­ka­zu­ju, ne­mi i ne­po­kret­ni, za­u­sta­vlje­ni, ali ipak – ži­vi! Sva­ki od do­ga­đa­ja u ko­jem uče­stvu­ju ti fan­to­mi i ave­ti pro­šlo­sti od­vi­ja se u gra­ni­ca­ma auto­nom­nog po­lja sli­ke, ne­za­vi­sno od osta­lih me­di­ja: mu­ške i žen­ske fi­gu­re, na­ge, u po­kre­tu, is­pre­ple­te­nih te­la; por­tre­ti li­ko­va u ulo­ga­ma mu­zi­ča­ra, vla­da­ra, ot­pad­ni­ka – svi pod­jed­na­ko va­žni u (za­jed­nič­kom) fi­zič­kom pro­sto­ru iz­lo­žbe i u pro­sto­ru men­tal­ne sli­ke ko­ju pro­iz­vo­de u gla­va­ma po­sma­tra­ča; i svi za­u­sta­vlje­ni u vre­me­nu, za­mr­znu­ti na mo­no­hrom­noj po­za­di­ni sa ko­je kao da po­ku­ša­va­ju da se odvo­je, da se „od­le­pe“ od sre­di­ne ko­ja ih pri­ti­ska. Ka­kva je to on­da sre­di­na, ta mo­no­hrom­na po­za­di­na sa ko­je ne­sreć­ni ple­sa­či, kra­lje­vi i koc­ka­ri, že­le da se otrg­nu i da odu? Ne znam. Ve­ro­vat­no je mno­go kom­plek­sni­ja i pro­ble­ma­tič­ni­ja ne­go što to de­lu­je na pr­vi po­gled. Mo­gu­će je da, op­te­re­će­na „ko­lo­ri­tom“ re­to­ri­ke, oda­je uti­sak ne­ke dru­ge vr­ste op­te­re­će­no­sti zbog ko­je pro­ta­go­ni­sti tih sli­ka po­ka­zu­ju zna­ke sla­bo­sti i po­tre­be da se odvo­je, da po­beg­nu sa me­sta do­ga­đa­ja u ko­jem uče­stvu­ju kri­vi­com auto­ra, sli­ka­ra. Uti­sak je sli­čan ono­me ko­ji ima­te i vi, po­se­ti­o­ci i po­sma­tra­či iz­lo­žbe, ali i iz­van nje­nog kon­tek­sta. U uskom ar­hi­tek­ton­skom pro­sto­ru Mu­ze­ja Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du, u odelj­ku ko­ji je na­me­njen pri­vre­me­nim iz­lo­žba­ma, ova sku­če­nost eks­po­na­ta je u kon­struk­tiv­nom di­ja­lo­gu sa ose­ća­jem sku­če­no­sti li­kov­nih ele­me­na­ta na pred­sta­vlje­nim sli­ka­ma; ona je, ta­ko­đe, u di­ja­lo­gu sa ose­ća­jem sku­če­no­sti pu­bli­ke u sre­di­ni ko­ja, re­to­ri­kom otvo­re­no­sti, još uvek ne uspe­va da po­me­ri gra­ni­ce (de­mo­krat­skog) ho­ri­zon­ta ko­jem stre­mi. Slič­na po­stav­ka u kon­ven­ci­o­nal­nom (ga­le­rij­skom i mu­zej­skom) pro­sto­ru ne bi mo­gla da pro­iz­ve­de auten­ti­čan pri­zvuk kri­tič­kog od­no­sa ovih fan­tom­skih pri­zo­ra spram nji­ho­vog re­al­nog, van­vre­men­skog okru­že­nja. U dram­skom kon­tek­stu, me­đu­tim, kon­stru­i­sa­nom i kre­i­ra­nom na na­čin ko­jim se ja­sno us­po­sta­vlja od­mak od ba­nal­no­sti sva­ko­dne­vi­ce (ne za­to da bi se od nje­ga po­be­glo, ne­go da bi mu se po­sma­trač vra­tio na je­dan nov, pro­mi­šlje­ni­ji na­čin, ko­ji no­si kli­cu bu­du­će tran­sfor­ma­ci­je po­je­din­ca – sa­u­če­sni­ka u „do­ga­đa­ju po­sma­tra­nja“), sli­ke Pe­đe Đa­ko­vi­ća do­bi­ja­ju stva­ra­lač­ku auru ko­ja ih či­ni po­seb­nim: auru sli­ke ko­ja pre­sta­je da bu­de sa­mo akril na kar­to­nu ili na plat­nu, i po­sta­je kon­sti­tu­tiv­ni ele­ment at­mos­fe­re jed­ne dram­ske (kon­stri­u­sa­ne, „pre­ru­še­ne“) si­tu­a­ci­je. To je sli­ka ko­ja se „po­na­ša“, ko­ja se po­kre­će, ko­ja ću­ti (dok se obra­ća po­sma­tra­ču), ko­ja nas – bek­stvom iz okru­že­nja ko­jem pri­pa­da – pa­ra­dok­sal­no uvo­di u ne­ko no­vo, dru­ga­či­je okru­že­nje, u pro­stor ko­jem stre­mi­mo i kao po­je­din­ci i kao dru­štvo. Ula­skom u taj nov pro­stor (pre ne­go iz­la­skom iz po­sto­je­ćeg pro­sto­ra) po­sta­je­mo sve­sni či­nje­ni­ce da fan­to­mi i ave­ti ko­je gle­da­mo ni­su dru­ga­či­ji od nas sâmih, da smo to, u stva­ri, mi, ta­kvi ka­kvi je­smo, da­nas i ov­de. Raz­li­ka je sa­mo u to­me da su fan­to­mi i ave­ti na Đa­ko­vi­će­vim sli­ka­ma za­u­vek za­ro­blje­ni na svo­jim po­za­di­na­ma sa ko­jih si­zi­fov­ski po­ku­ša­va­ju da se otrg­nu, dok za nas, du­pli­ka­te tih fan­to­ma i ave­ta, još uvek ima bar ma­lo šan­se. Valj­da...