Vesti

U okviru ciklusa „Susreti“, u utorak 17. aprila u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu održano je veče sa priznatim dramskim piscem Sinišom Kovačevićem.

U ime Kuće, gospodinu Kovačeviću dobrodošlicu je poželeo upravnik Božidar Đurović koji mu je tom prilikom uručio Srebrnjak Narodnog pozorišta.
- Za sve ono što je Siniša Kovačević uradio u Narodnom pozorištu i u srpskoj dramskoj književnosti, hteo bih da mu u ime Kuće, u znak sećanja na ovo veče, uručim ovaj skroman dar, a to je Srebrnjak Narodnog pozorišta na kojem piše: „Ovo pozorište je vaš dom“ – rekao je Đurović.
Zahvalivši se na daru, Kovačević je rekao da je „malo zatečen, iznenađen, dirnut i ganut“.
- Ovo će mi biti jedan od najdražih poklona koje sam dobio, pogotovu zbog ovako elokventne usmene posvete – kazao je on.
U razgovoru sa direktorkom drame Molinom Udovički Fotez, prva tema koje se dotakao odnosila se na hit predstavu „Velika drama“ koja se već deset godina veoma uspešno izvodi na Velikoj sceni. Govoreći o fenomenu te predstave, ocenio je da razlog njenog uspeha verovatno leži u činjenici „što sam ja jako darovit i što sam napisao jako dobru dramu koju sam i jako dobro izrežirao“.
- Kao logična posledica svega toga, pojavili su se i ti fantastični glumci kao što su Ruža Sokić, Mrgud Radovanović, Tanasije Uzunović, Vuk Kostić... Zahvalio bih se tadašnjem upravniku Ljubivoju Tadiću koji je imao hrabrost i bio je spreman da jedan takav atipičan komad stavi na repertoar – rekao je Kovačević koji je Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramaturgiju, završio u Beogradu kao najbolji student u svojoj generaciji.
- Ja sam srpski pisac. Na mom grobu će pisati: Siniša Kovačević, srpski pisac. To je moja akumulacija, moja genetička opredeljenost. Sva moja dela imaju jednu vrstu oporosti, ali i određenu vrstu društvene, političke, sociološke i istorijske refleksivnosti. Laskam sebi da na moje pozorišne predstave i filmove dolaze pametni, misleći ljudi. Dakle, misleći srednjoškolci, studenti, opančari, akademici, sasvim svejedno. Svako od njih, kad izađe iz sale, razgovora i misli o tome šta je te večeri video. Iza umetnosti ne sme da ostaje ravnodušje. Tamo gde stanuje ravnodušje, nema umetnosti. Umetnost mora da formira bar tu povećanu emocionalnost, umetnost mora da brine, da pita, da bude taj kamen u cipeli koji vas žulja – ukazao je autor poznatih televizijskih drama, serija i filmova kao što su “Hotel Evropa”, “Svečana obaveza”, “Vera Hofmanova”, “Mala šala”, “Portret Ilije Pevca”, “Najviše na svetu celom”, “Gorki plodovi”, “Najbolji”, “Ptice koje ne polete”, “Bolje od bekstva”, “Država mrtvih”, “Sinovci”...
Napisao je brojne pozorišne drame od kojih su najpoznatije “Poslednja ruka pred fajront”, “Nasip”, “Đeneral Milan Nedić”, “Kraljević Marko”, “Ravi”, “Sveti Sava”, “Janez”, “Virus”, “Novo je doba”, “Sprska drama”, “Velika drama”, “Zečji nasip”...
- Moj odnos prema narodu kojem pripadam je prepun ljubavi, ali ona je potpuno iracionalna. U isto vreme kako mentalno i intelektualno sazrevam, primećujem neke stvari koje mi se kod tog naroda još više dopadaju, a primećujem i stvari koje mi se ne dopadaju. Moje je da svedočim. Sterija ima jednu jako lepu rečenicu: “Moje je da karam rod”. Današnji izraz “karati” ima drugu determinantu i u tom smislu ja ću ga preformulisati i reći da je moje da korim rod. U tom smislu, moje je da budem kamen u cipeli, da smetam, da svedočim. Ja bolje svedočim od televizijskih dnevnika. Pogledajte ove moje drame. Svako umetničko delo bolje svedoči od bilo kojih novina ili bilo čijih televizijskih dnevnika, u bilo kojem periodu. Tu vrstu dara koju mi je Bog dao, ja sam u jednoj odličnoj školi unapredio i sad sam tu da podsećam ljude na neke stvari koje pripadaju, u prvom redu, mom narodu. Ja ne mogu da pišem holandske drame – naglasio je Kovačević koji je već godinama redovni profesor dramaturgije na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Govoreći o svojim pedagoškim iskustvima, rekao je da svojim studentima prvo objašnjava da “postoji samo jedan jedini umetnički put, a to je put od pojedinačnog ka opštem”.
- Ne postoji druga stvar. Dakle, napravite odličan iranski film i imate šansu da dobijete “Oskara”. Napravite odličan srpski roman i imate šansu da on bude preveden na 50 jezika. Nama je ovde, na ovim našim prostorima, dat višak politike, višak događaja, višak istorije... Mi živimo politiku kao sudbinu. Ne možete izbeći činjenicu da smo u toj političkoj impregnaciji, mi kao nacija, kao narod, ili kao prostor, tamo negde početkom 20. veka, a i ranije, izbegli da primimo tu apolitičnu vakcinu. Posle svega što nam se dešavalo u tom 20. veku, postavlja se pitanje odakle nekom pravo da u takvom mentalnom i emocionalnom prostoru piše dramu ili roman o tome kako se dvoje voli, a treći smeta. To je meni u etičkom smislu zaista neodgovorno. Liči mi na onu budalaštinu u kojoj se privid stvarnosti, na “Titaniku” koji tone, održavao tako što je gudački kvartet uporno svirao, a voda se penjala, penjala, penjala... Dakle, ja nisam imao pravo da se bavim vodviljem. Svaka čast onom ko može. Znači, umetnost je taj kamen u cipeli, ona je refleksija nečega što se oko vas dešava – istakao je trostruki dobitnik Sterijine nagrade, u čijoj se kolekciji priznanja nalaze i Nagrada “Branislav Nušić”, “Zlatna mimoza”, “Kristalna prizma”, Nagrada “Dragiša Kašiković”, “Zlatni vitez”....
- Uvek su te tragičke žrtve i tragičke krivice malih ljudi znakovitije, one su energetski i tragetski bogatije i kvalitetnije. Ali, ja nisam izbegavao ni da se bavim i velikim ljudima, kao što su Sveti Sava, Milan Nedić, Kraljević Marko... U takvim situacijama, morate u njemu pronaći to zrno ljudskosti, čoveka u njemu. Ne vladara, ne generala, nego prosto nekoga ko je, kako kaže Aristotel, voljom Boga ili sudbine, odabran da podnese taj tragički teret, iako ni za šta kriv, već je sticajem oklnosti bio suočen sa tragičkim nasleđem cele jedne generacije ili cele jedne epohe. E, zato sam ja izabrao da pišem ovakve komade, uz dužno poštovanje prema svima onima koji mogu da pišu i komedije i komendije – rekao je Kovačević koji, kako je otkrio, trenutno piše dva nova pozorišna komada – “Maturu” i “Mošti”.
Prema njegovim rečima, svako onaj ko se bavi poslom dramskom pisca, mora da bude duboko moralan.
- Čovekova mentalna, emocionalna i intelektualna konfiguracija se menja, otprilike, na svakih pet godina. U tom smislu, jednu vizuru imate sa 20 godina, drugu sa 25, treću sa 30, četvrtu sa 35... Međutim, ja sad kad gledam sa ove distance, recimo svoju dramu “Novo je doba”, ja sam zadovoljan sa njom – kazao je Kovačević koji se dotakao i teme političkog pozorišta. Naime, početkom osamdesetih godina prošlog veka, u Ateljeu 212 postavljen je njegov komad „Poslednja ruka pred fajront“ za koji su mnogi tvrdili da govori o raspadu tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
- Da, prozivali su me neki „veliki“ umetnici, glumci, reditelji koji su u to vreme imali partijske knjižice koje su im virile iz revera ili iz damskih novčanika. Napadali su me da u zdravu jabuku ubacujem crva, da taj monolit bratstva i jedinstva, tu tvorevinu „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ pokušavam da destabilizujem jednom dramom. A ja sam samo smatrao da jedna takva tvorevina, koja je nastala kao izvanredna ideja velikih umova kakvi su bili Njegoš, Đura Daničić, Kopitar, Branko Radičević, Štrosmajer, Mažuranić... ne može da opstane, jer će je upropastiti političke bitange, patuljci, gnomi i da komunizam nije politički obrazac u kome se jedna takva država može očuvati. Nažalost, deset godina kasnije pokazalo se da sam bio u pravu. I zaista, i danas smatram da samo ljudi bez duše ne žale za tom Jugoslavijom. Ona je bila fantastična država i fenomenalna zemlja za sve narode koji su živeli u njoj. Sa druge strane, jednako tako smatram da samo ljudi bez mozga imaju ideju da je obnavljaju... Sve su te moje drame, na nesreću, imale taj sociološko-politički obol koji ja nipošto nisam želeo – rekao je Kovačević čiji je komad “Novo je doba” uvršten u 10 najboljih posleratnih srpskih drama, dok je televizijska drama “Svečana obaveza” proglašena za jednu od tri najbolje TV drame ikada
Komadi su mu prevođeni na ruski, makedonski, poljski, grčki, nemački i engleski.
M.B.